Položaj narodne muzike u Srbiji

Na državnoj akademiji muzičkih umetnosti pored odseka za instrumente iz orfovog instrumentarija, postoji i odsek za džez, što je za svaku pohvalu. Suprotno tome ne postoji odsek za narodnu muziku i to je za svaku osudu. Doduše postoji odsek za etnomuzikologiju ali se on bavi korenima tradicionalne narodne muzike Balkana i ne izučava onu muziku koja je iz ovog prvobitnog stanja evoluirala u narodnu, opšteprihvaćenu muziku koju su tokom XX veka izvodili vrhunski umetnici poput Carevca i mnogih drugih. Ako se malo bolje pogleda u prošlost, u sam početak XX veka, lako se može uočiti da su ovu muziku javno izvodili i snimali na pločama solisti narodnog pozorišta, odnosno istaknuti umetnici i operski pevači tog doba. Ova praksa je u velikoj meri bila sve do iza II svetskog rata, a danas su to samo pojedinci koji predstavljaju izuzetak.

Za mnoge je narodna muzika, muzika drugog reda. Nešto, što se peva i svira u kafanama, nešto čega se treba stideti. Osnovni razlog za ovakav loš stav je nepoznavanja naše tradicionalne narodne muzike.

Neka se uvažene akademske kolege osvrnu malo iza sebe na velike Srpske i ne samo Srpske kompozitore umetničke muzike koji su svoju inspiraciju našli u narodnoj muzici balkanskih naroda. Pomenimo samo neke kao što su: Josif Šlezinger, Davorin Jenko, Josif Marinković, Stevan Stojanović Mokranjac, Stanislav Binički, Isidor Bajić, Petar Krstić, Petar Konjović, Stevan Hristić, Kosta Manojlović, Vladimir Đorđević i mnogi drugi. Više od 20 kompozitora iz Nemačke, Rusije, Češke, Poljske, Švajcarske i Švedske su u srpskoj narodnoj muzici našli svoju inspiraciju, a među njima su Johanes Brams, Petar Ilič Čajkovski, Antonjin Dvoržak, Anton Rubenštajn…

Iz ličnog iskustva znam da mnoge kolege muzičari, pa i "kolege profesori", neblagonaklono gledaju na pokušaj da se nešto uradi, zapiše. Često možete čuti frazu: "Ja koji sam profesor toliko godina, imam magistarsi rad ili doktorsku disertaciju na tu i tu temu, ne bih se usudio da pišem o tako velikoj temi kao što je narodna muzika Srbije i Balkana". Pa odakle onda meni, koji ne predajem na visokoj školi, uopšte hrabrosti i smelosti da se bavim naučnim radom, pa još i da to objavljujem u formi knjige. 

Postoji grupa ljudi takozvani "večiti kritičari". To su ljudi koji nisu ni sa čim zadovoljni, to su isti oni koji su odlazili na koncerte Pavarotija, ne da slušaju njegovo pevanje, već da ulove neku njegovu grešku. Toga ima svuda u svetu a kod nas je to posebno omiljeno među našim vrlim muzičkim stručnjacima.. 

Narodna muzika je posebno omiljena tema "večitih kritičara" valjda iz razloga što o njoj najmanje znaju i što je najmanje razumeju. Naša narodna muzika obiluje raznim varijantama iste pesme. Svaki izvođač daje svoj lični pečat kompoziciji koju izvodi. Tekstovi pesama za istu pesmu su različiti, ritam u kome se izvodi, harmonija, karakter i način pevanja je drugačiji, trileri su posebna priča. Šta god da neko zapiše i kako god da to uradi “večiti kritičari” neće biti zadovoljni i reći će da to može ili treba drugačije, pri tome nisu spremni da zasuku rukave i da sami nešto konkretno urade. 

Poražavajuće je da se na konzervatorijumu "New England u Bostonu", u arhivi etnomuzikološke građe nalazi više podataka o pesmi "’Ajde, Jano, kolo da igramo" nego li na našij Akademiji muzičkih umetnosti. Praksa zemalja u okruženju kojima je stalo do svog istorijskog i kulturnog nasleđa, je da imaju posebne nacionalne škole i katedre koje se bave očuvanjem muzičke tradicije tih zemalja. To je slučaj sa Rusijom, Rumunijom, Bugarskom… Zato je njihova muzika i danas prepoznatljiva i u duhu tradicije naroda kome pripada. 

Ponižavajuće je da takozvana novokomponovana muzika ima toliku medijsku pažnju kod nas! Ta eksperimentalna mešavina svakakvih zvukova ne pripada nikome, a ponajmanje ovom narodu i nema baš nikakvo utemeljenje u našoj tradicionalnoj narodnoj muzici. 

Zašto je sve tako i zašto tradicionalna narodna muzika sve teže nalazi svoje mesto na našoj muzičkoj sceni koje joj po lepoti i vrednostima koje u sebi nosi svakako pripada? Razloga ima više:

* S’ jedne strane postoje dobri, ali samouki izvođači narodne muzike koji su muzički nepismeni ili poseduju skromno muzičko obrazovanje da bi mogli da se bave naučnim radom, to jest da mogu da svoje znanje verno prenesu na papir u vidu notnog zapisa i komentara šta ta muzika u sebi nosi.

* Sa druge strane postoje akademski obrazovani profesori muzike, koji su dovoljno pismeni, ali koji ovu muziku ne poznaju i o njoj gotovo da ne znaju ništa. 

* Na kraju postoji mali broj dovoljno pismenih ljudi koji o tradicionalnoj muzici znaju dosta, ali se ponovo iz nekog razloga ne usuđuju da o njoj pišu. Doduše to je jeste mukotrpan i gotovo "Don Kihotovski" posao koji nije finansijski isplativ pa je to možda razlog što se više ljudi ne bavi na ovaj način ovom temom.

Ratislav Blagojević